Sportske price

Kada bi vam neko pomenuo Severnu Koreju prve asocijacije na ovu zemlju bi svakako bile diktatura, nuklearne bombe, manjak demokratije. Malo ko bi pomislio na fudbal svakako. E pa reprezentacija Severne Koreje je prvi put učestvovala na prvenstu sveta 1966.godine u Engleskoj i pobrala simpatije velikog broja navijača.

Na ovaj šampionat Severna Koreja je došla nakon odigranog baraža protiv Australije. U ukupnom rezultatu bilo je 9:2. Istorijski uspeh za ovu zemlju. Jedan od tadašnjih reprezentativaca ove zemlje u dokumentarnom filmu koji je snimljen povodom uspeha ove generacije izjavio je da ih je na aerordromu pred polazak u Englesku ispratio i tadašnji predsednik države Kim Il- Sung:

„ Pred put nas je srdačno ugostio i rekao da su zemlje iz Južne Amerike i Evrope dominantne u fudbalu ali da insistira na tome da pobedimo jednu ili dve utakmice“- rekao je Rim Jung- Son.

Njihovo učešće na ovom prvenstvu naišlo je na veliko negodovanje mnogih evropskih zemalja, pre svega domaćina Engleske. Korejski rat koji se odvijao 50- tih godina prethodnog veka, a u kojem su Britanci stali na stranu Južne Koreje je nešto što je svakako bio valjan razlog da utiču na FIFA-u da zabrani učešće Severne Koreje na ovom turniru. U britanskom listu „Gardian“ između ostalog je i pisalo:

„Britanija odbija da prizna učešće Severne Koreje na šampionatu sveta i Ministarstvo inostranih poslova vrši veliki pritisak na FIFA-u da im zabrani dolazak“.

Pritisci nisu urodili plodom. Zabrane nije bilo. A jedina posledica britanske politike je bilo to da nije bilo dozvoljeno štampanje poštanskih markica koje bi na sebi imale zastave svih zemalja učesnica ovog prvensta, iz razloga što bi se na njima nalazila i zastava Severne Koreje.

Baza reprezentativaca ove zemlje bila je Midlzbro. Nakon sletanja u London vozom su otišli u ovaj grad. Atmosfera među stanovništvom je bila u najmanju ruku čudna. Nisu ništa znali o ovim ljudima sa drugog kraja sveta, a sve što su mogli da čuju i pročitaju nije bilo baš pohvalno.

Prvi korak ka pridobijanju simpatija bio je prilikom sastanka tadašnjeg gradonačelnika Džeka Butbija i korejske delegacije, pri kom je kapiten ove selekcije predao na poklon vezenu sliku ždrala koja se i dan danas nalazi u Dormanovom muzeju u ovom gradu. 
Izgled ovih fudbalera je bilo još nešto što je privuklo pažnju lokalnog stanovništva. U proseku su bili svi visoki oko 165 cm, nastupali su u crvenim dresovima, što su ujedno bile i boje lokalnog fudbalskog kluba. Uz sve to radilo se o vrlo skormnim ljudima, sa izuzetnim manirima.

Bernard Gent , bivši novinar je izjavio:

„Čitav grad ih je zavoleo. Pridobili su simpatije svih ljudi ovde. Na nekim mečevima su navijači više navijali za njih nego što su ikada navijali za Midlzbro“.

Prvenstvo je moglo da počne. Severna Koreja je bila u grupi sa Sovjetskim Savezom, Čileom i Italijom.
Prva utakmica protiv Sovjeta nije prošla dobro. Izgubili su sa 3:0. Druga utakmica je bila protiv Čilea i tu je napravljeno prvo veliko iznenađenje jer je završena nerešenim rezultatom 1:1. Usledio je poslednji meč grupne faze protiv Italije. Bila je potrebna pobeda za prolaz dalje, ali to je delovalo kao nemoguća misija.
Nakon neuspeha na nekoliko prethodnih šampionata Italijani su se nadali da bi u Engleskoj mogli ponoviti uspehe iz 1934. i 1938. kada su postali prvaci sveta. Ekipa predvođena selektorom Edmondom Fabrijem računala je na lagani trijumf protiv Severne Koreje. U stvari njima je bio dovoljan i remi za prolaz u narednu rundu.

Tog dana čudo se dogodilo. Hendikep za Italiju je bio taj što je u 30. minutu povredu kolena zadobio Đakomo Bulgareli i morao je da napusti meč. Zamena nije bilo. Ostali su sa deset igača. U 42. minutu Severna Koreja je postigla gol. Strelac Pak Doo- Ik. Među Italijanima je nastao pravi šok. Pokušali su da dođu bar do izjednačenja koje bi im garantovao prolaz dalje, ali svi napadi su bili uzaludni. Marino Perani je pred kraj meča imao dve odlične šanse ali uzalud. Rezultat je ostao 1:0 za Severnu Koreju. Italijani idu kući. Selektor Edmundo Fabri dobio je otkaz, a na prvenstvu sveta koje se odigralo 2002. godine Italija je bila poražena i od Južne Koreje. To su novinari naravno iskoristili da sa podsmehom konstatuju:

„Jadna Italija, trebalo im je 36 godina da to učine i evo dočekali su. Uspeli su da zaokruže poniženja na svetskim turnirima. Imaju poraze od obe Koreje“.

Severnu Koreju u 1/4 finala čekao je Portugal, sa jednim od najboljih igrača sveta u tom trenutku, Euzebiom. Na opštu nevericu svih ljubitelja fudbala koji su pratili taj meč Koreja je povela sa 3:0. Delovalo je kao da će se desiti novo čudo. Ali Portugalci su uspeli na kraju da rezultat poptuno preokrenu i slave sa 5:3.
To je bio kraj bajke za momke iz Azije. Postali su ljubimci navijača. Najviše su prirasli za srce ljudima u Midlzbrou. Došli su kao najveća enigma, uz ogromne proteste britanskih političara, a vratili se kao pravi heroji.

„ Tog dana kada smo pobedili Italiju,shvatio sam koliko je fudbal magična stvar. Domaći navijači su nas sjajno prihvatili. Shvatio sam da je fudbal igra koja može da unapredi i diplomatske odnose i da promoviše mir“, rekao je Pak Doo- Ik koji je kasnije postao vojni oficir i instruktor gimnastike.

Ostaje samo da se vidi da li bi i u budućnosti na nekim od fudbalskih takmičenja mogli da ponove sličan uspeh. Ko zna...

Kapiten reprezentacije Kolumbije na Svetskom prvenstvu 1994. godine, jedan od najboljih defanzivaca sveta i da je sve teklo kako je trebalo, igrač Milana nakon tog prvensta, Andres Eskobar je životom platio neuspeh svoje ekipe na tom šampionatu i autogol koji je postigao.

U zemlji u kojoj je kriminal doživljavao svoj vrhunac, ako se može tako reći, na čelu sa najvećim narko bosom Pablom Eskobarom, fudbal je takođe bio u velikom usponu. Razlog za tako nešto je i ogromna količina novca koja je bila ulagana u fudbal od strane narko bosova, što je omogućilo da najbolji domaći igrači ostanu u Kolumbiji uz mogućnost da se dovode kvalitetna pojačanja iz drugih zemalja Južne Amerike.

Ekipa Nacionala je postala prvi tim iz Kolumbije koja je osvojila Kopa Libertadores, a Andres Eskobar je bio član te ekipe. Reprezentacija Kolumbije u kojoj su bili i Rene Igita, Karlos Valderama, Faustino Asprilja, prošetala se kroz kvalifikacije za šampionat u Americi. Argentinu su savladali sa 5:0 i izgubili su na samo jednoj od 26 utakmica koje su igrali pre tog prvenstva. Pele je rekao da su oni favoriti broj jedan da postanu svetski šampioni.

Sam turnir je počeo loše, izgubili su od Rumunije sa 3:1. Brat defanzivca Čonta Erere je nastradao u vrlo sumnjivoj saobraćajnoj nesreći. U hotelskim sobama, putem TV-a igrači su dobili pretnje smrću ukoliko ne uspeju da savladaju SAD u sledećem meču. Mnogi od njih uplašeni za svoje živote nisu hteli ni da igraju taj meč. Andres ih je ubedio da istrče na teren.

" Veliki se novac ulagao na pobede našeg tima. Jedan od zahteva koji je bio upućen tada preko TV-a je bio da moram izostavim Barabasa Gomeza iz startne postave. Svaki narko bos je želeo da vidi nekog "svog" igrača u timu"- rekao je tadašnji selektor Maturana.

Uprkos dominaciji na tom čemu u 35. minutu, kako se kasnije ispostavilo Andres Eskobar je sebi potpisao smrtnu presudu. Postigao je autogol koji je njegovu reprezentaciju koštao daljeg plasmana, narko bosove izgubljenog novca, a njega života. 

Nakon povratka u Kolumbiju, uprkos upozorenjima da ostane kod kuće, Andres je odlučio da izađe u noćni klub. U noći 2. jula 1994. godine desilo se i ono najgore.

Na parkingu ispred kluba upucan je sa 6 metaka. Navodno, napadač je prilikom ispaljivanja svakog metka vikao "Gol, Gol ,Gol...."

Ubica Umberto Kastro Munjez je osuđen na 43 godine robije. Odslužio je samo 11. Pušten ranije zbog dobrog vladanja.

Na sahrani Andresa Eskobara bilo je 120.000 ljudi. U intervjuu koji je dao nekoliko dana pre svoje smrti Andres Eskobar je rekao:

"Život ne sme da se zaustavi ovde. Koliko god bilo teško, moramo da nastavimo dalje. Ubrzo ćemo se svi ponovo okupiti i nastaviti da idemo napred ".

Svetsko prvenstvo koje se odigralo u Španiji 1982. godine, ostaće upamćeno po nekim činjenicama. To je bio prvi šampionat sveta na kojem je učestvovalo 24 ekipe, pošto je usvojena ideja o povećanju broja učesnika,o kojoj se dosta govorilo tokom 70- tih godina prethodnog  veka. Format takmičenja je bio takav da se igralo dve faze po grupama.  Italija je postala prvak sveta, iako to niko nije ni mogao da nasluti da bi moglo da se desi, pogotovo posle, najblaže rečeno,  traljavo odrađene prve faze takmičenja. I nekako činjenica oko koje se slažu fudbalski stručnjaci širom sveta, ekipa Brazila koja je učestvovala na tom šampionatu je najjači tim ikada,koji nije uspeo da osvoji Svetsko prvenstvo.

Brazil je svakako sinonim za fudbal. Na svakom Svetskom prvenstvu na kojem su se pojavili, slovili su za favorite, ako ne favorit broj jedan za osvajanje turnira, onda svakako su ulazili u uži krug. Posle osvajanja prvenstva u Meksiku 1970. godine ,i generacije koja je bila predvođena Peleom, Brazil na sledeće dva prvenstva sveta nije mogao da ponovi takav uspeh. Vezali su dva polufinala za redom, ali kada je došlo prvenstvo u Španiji, nekako su svi očekivali novu titulu. Kockice su se složile, ekipa predvođena od strane selektora Telea  Santane, bila je sastavljena od vrhunskih igrača. Prva zvezda tima svakako je bio Ziko,nadimak koji ima “Beli Pele“, najbolje odslikava njegove fudbalske kvalitete. Način na koji je on izvodio slobodne udarce u tom periodu, tada je bilo nešto sasvim drugačije, tzv.suvi list ( kao što recimo Kristijano Ronaldo sada praktikuje ). Kapiten ekipe je bio Sokrates,” doktor “ kako su su ga zvali, igrač sredine terena koji je odskakao od svih u tom period svojim umećem i inteligencijom na terenu. Interesantan je podatak, da je Žunior, koji je usvakom drugom timu na svetu mogao slobodno da zaigra u napadu, ili sredini, morao da se zadovolji pozicijom levog beka na ovom prvenstvu zbog velike konkurencije. O svim ostalim igračima koji su činili ovaj tim na tom šampionatu, kao npr. Falkao, Eder, Seržinjo, Toninjo, mogla bi se pisati po jedna priča o svakom od njih.

U prvoj fazi takmičenja žreb ih je spojio sa SSSR-om, Škotskom, i  Novim Zelandom. Brazilci nisu imali nikakvih problema da savladaju sva tri rivala. Prva utakmica protiv Sovjeta, u Sevilji pred 68.000 navijača, pobedili su sa 2:1, golovima Sokratesa i Edera. Potom odrađuju rutinski posao protiv Škota 4:0 i ekipe Novog Zelanda  4:1. Selektor Škotske nakon meča koji je njegov tim odigrao protiv Brazila je izjavio: „ Bilo bi dobro za fudbal da oni osvoje prvenstvo. Nikada nije lako prihvatiti poraz, ali je ovo nešto drugačije“. Prva faza završena onako kako se i očekivalo, ubedljivo, atraktivno,maksimalan učinak i gol razlika 10:2.

U drugoj fazi Brazil se našao u takozvanoj „grupi smrti“. Italija i najveći rival Argentina. Prava poslastica za sve fudbalske sladokusce. Italija je prvu fazu prošla,pa moglo bi se reći i na sreću. Zhavaljujući boljoj gol razlici koju su imali od Kameruna. Sve utakmice su odigrali nerešeno, a njihova prva zvezda tima Polo Rosi nije postigao nijedan gol.

Pre šampionata u Španiji, Italiju je potresao veliki fudbalski skandal, u vezi nameštanja utakmica, tzv.Totonero. Igrači su hapšeni i u svlačionicama, posle utakmica, a umešan u sve to bio je i Paolo Rosi, koji je kažnjen zabranom igranja od dve godine, te je prvu svoju utakmicu posle te suspenzije odigrao dva meseca pre početka šampionata. Ali za selektora“ azura“ dileme nije bilo, Rosi će biti član prve postave. Na kraju se ispostavilo, najbolja moguća odluka.

Brazil je svoju prvu utakmicu te druge faze odigrao protiv svog večitog rivala Argentine,u čijem je timu tada igrao i Maradona. Pobedili su sa 3:1, i sve što je trebalo je da ostanu neporaženi protiv Italijana,i remi ih je vodio u polufinale.

Tadašnji reprezentativac Brazila Falkao, igrao je u Romi,i samim ti što je bio upoznat sa kvalitetom italijanskih igrača, selektor Tele Santana ga je na treningu pred meč,upitao : “ Igraš tamo,da li možeš da nam kažeš nešto više o njima“ ? Falkao mu je tom prilikom rekao: “Mnogi od vas me zezaju, i kažu da mi je mnogo lako da igram tamo, ali ponoviću, Italija je mnogo bolji tim nego što to rezultati pokazuju “.

“Ekipa Brazila je najbolja koju sam ikada gledao. Ti momci mogu da igraju sa povezom preko očiju, i opet će znati gde ko stoji na terenu“-  Paolo Rosi

Sve je bilo spremno za spektakl. 5. jul 1982. godine. Utakmica se igrala u Barseloni na tadašnjem stadionu Espanjola. Brazilski napad, protiv granitne odbrane Italije. Klaudio Đentile je jurio Sokratesa i tako ga jako čuvao,da je Brazilac prvo poluvreme završio sa pocepanim dresom. Na tom meču eksplodirao je Rosi, tri puta je šutnuo u okvir gola, i pogodio je sva tri puta. Selektora Enca Bearcota, italijanski mediji su kritikovali od početka turnira, zato što ima ogromno poverenje u ovog napadača, ali je posle ove utakmice mogao da zapuši usta svima. Italija je tri puta vodila,ali Brazil na kraju nije uspeo ni da izvuče remi. Dva puta su uspeli da izjednače rezultat, ali je na na kraju na semaforu pisalo, Italija- Brazil 3:2 . Fudbaleri u šoku, navijači u domovini nisu mogli da veruju da njihovi igrači završavaju takmičenje. Moglo bi se reći da je fudbalski svet ostao u neverici. Džonatan Vilson, britanski novinar, zapisao je : ” Ovo je dan, posle kojeg više neće biti moguće okupiti jedanaest najboljih u jedan tim da se igraju fudbala. Ovo je dan kada je sistem pobedio“.

Italijanski selektor Bearcot, suočen sa brojnim kritikama,prvenstveno vezanim za stil igre svoje ekipe,najzad je mogao da odgovori svojim kritičarima: “ Bilo je dosta ružnih priča. Mi smo treći gol dali posle kornera, kada su svi Brazilci branili svoj gol. Ponavljam svi Brazilci. A stalno nas optužuju da igramo na kontre“.

Što se tiče fudbalera Brazila, sledio je povratak kući.“ Nema ničeg loše izgubiti dostojanstveno,to je deo igre“, rekao je Ziko. Selektora Santanu na aerodromu su dočekali aplauzom. I pored ispadanja, ogromna većina cenila je stil igre, i način na koji je ekipa delovala na terenu. Nijednog momenta se nije odstupalo od njihovog lepršavog i napadačkog fudbala. Santana se tada obratio svojim igračima,rekavši: “ Ceo svet je oduševljen vama, budite ponosni na to“. Naravno,postojala je i grupa kritičara,koja je smatrala da se protiv Italije trebalo igrati drugačije, posvetiti malo više pažnje odbrani. „Smatram da je smešno reći da mi neumemo da se branimo, na ovom prvenstvu dali smo 15, a primili smo 5 golova. Protiv Italije imali smo više startova na njihove igrače, nego oni na naše, ali treći gol smo primili kada smo skoro svi bili u kaznenom prostoru. Izgubili smo od tima koji je iskoristio sve svoje šanse“, zaključio je Santana.

Sokrates je obećao navijačima: “ Vratićemo se za 4 godine sa peharom,osvojićemo šampionat”. Nisu uspeli. Na novi naslov najboljeg na svetu čekalo se 12 godina i prvenstva u Americi, a Sokrates, Ziko i ostali momci u istoriji fudbala, nesumnjivo ostaju upamćeni kao najbolji tim ikada,koji nije postao prvak sveta.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.